РАТ И БИБЛИЈА
 
У американском граду Вилиамстауну 1927. године, беху сабрани представници многих раса и народа земаљских на конференцији, на којој се са човекољубивом бригом већало о могућности мира међу људима. Њима, својим цењеним пријатељима, посвећује писац, као тадањи њихов сатрудник, ову књигу о рату у светлости Светог Писма Божјег; књигу, на коју ће се у време затишја гледати с равнодушношћу, но, која ће се у време ратне буре тражити и читати с разумевањем.
 
ВАВИЛОН У ОПАСНОСТИ
 
Сунце се клонило смирају кад смо се ми нашли на палуби лађе Бостон, која саобраћа међу Њујорком и Бостоном. Прљава и масна вода Њујоршког залива, која се под врелим сунчаним зрацима дању блистала као сребро, под вечерњим зрацима преливала се као растопљено злато. Лађа је пловила од Доњега Града ка Горњем Граду, између Њујорка и Бруклина, и наше друштво седело је окренуто лицем ка Њујорку.
Пред нама је лежао највећи град на кугли земаљској, најужурбанији, најосветљенији и најнеуједначенији. Погледи свих путника, и странаца и домородаца, нехотично су прикивани за многобројне куле, гордо и ружно назване облакодерима.
– Погледајте наше куле вавилонске! рече ми министар Јустон.
– Гледам их, одговорих ја; но зар их и ви гледате? Ви који сте овуда толико већ путовали и те куле посматрали?
– То увек и вазда привлачи… Природно, оно што је велико увек је заробљавало и заробљаваће душе људске.
– Да, да, добро сте рекли, добаци генерал Кларк. Заробљеници онога што је велико до сада су писали и историје народа, пишући уствари историје великих људи, тих облакодера своје врсте.
– Значи, генерале, да демократија ту не мења ништа? рекох ја.
Ништа, ништа. У теорији демократија је хтела да славу великог човека подели међу његове многобројне сараднике, у пракси, пак, она је постигла само то, што је пажљивије избројала и измерила принос неславних слави славнога. Али тиме нити је смањила славу славнога, нити повећала славу неславних. Куле су остале куле, а избе избе.
Г. Крен, који ћутљиво посматраше и ослушкиваше, ослови мене и рече:
– Погледајте ону групу нових кула, тамо у Горњем Граду. Пре шест година кад сте били у Њујорку ту није постојала ниједна од тих кула. А гле сад! Има их око стотине нових.
– Заиста, одговорих, заиста г. Крене. И још се мени чини, да су те и лепше и стројније од оних у Доњем Граду, зар не?
– О, несравњено! У овим новим кулама ми Американци смо потпуно постигли свој оригиналан стил грађевинске уметности. То нигде више у свету нема! А оне старе куле,као Вулворт, Сингер, Мјунисипал, просто вређају поглед садашњега поколења.
Тако говораше г. Крен, наш отмени и љубазни домаћин. Благодарећи њему ми смо се и нашли овога вечера на пароброду за Бостон. Позвао нас је к себи у госте, на „викенд“, да у његовом селу проведемо недељу. Међу званицама био је и г. Јустон бивши члан владе Великога Президента, генерал Кларк, један Рус, знаменити музичар, Чех г. Писек археолог, истраживач старина по Арабији, уза ме један Балканац, и још више других.
У томе, при последњим зрацима сунца, појави се јато аероплана кружећи високо изнад великог Њујорка.
– Гле, гле, ено их! ено! три, пет, десет! чуше се узвици са разних страна.
Министар Јустон уздахну, па полугласно изусти:
– Да, ено опасности нашем американском Вавилону!
– Ето, од тих црних челичних тичурина зависиће будући рат! узвикну генерал.
– Та не спомињите рат! револтираше се мирољубиви г. Крен, који је путовао по свих пет континената и по десет пута толико острва, те свуда видео много добрих људи, способних за мир, и стекао много пријатеља.
Одговори генерал:
– Не спомињем ја рат, г. Крене, зато што волим рат него зато што ће бити рата.
Тада ја упитах:
– А зар Ви, генерале, не видите никакву другу намену и сврху аероплана изузев злочина?
– Готово и не видим. Аероплани, истина, могу вршити и неке ситније мирнодопске службе, и као пренос поште, пренос шаке путника, али је њихова главна и највиша сврха – рат.
Утом ће опет рећи министар Јустон полугласно и замишљено као за себе:
– Отуда, отуда из ваздуха прети опасност овим нашим вавилонским кулама!
– А зашто само нашим кулама? узвикну генерал. Не важи ли то исто и за европски Вавилон, или боље рећи – вавилонску Европу?
– Важи, важи, драги мој Кларк, одговори министар. Европа је чак и зрелија од нас за рат. Важи и за васцели свет. Не видите ли, да је сав свет поново постао вавилонском кулом?
– Опет и опет вам кажем: ја не верујем у рат! добаци им г. Крен.
– Не верујемо ни ми, г. Крене, рече чешки професор, али рат долази и мимо нашег веровања или неверовања у њ, од прилике као што долази епидемија грипа.
– Како то? буњаше се г. Крен. Мислите ли, онако тек… сасвим случајно.
– Ја не мислим баш сасвим случајно, али мислим, да рат може да плане и без наше воље.
– Г. Крен се обрну к мени и упита за мишљење, а ја му рекох:
– Заиста мени изгледа, да рат може да плане и без људске воље, но не и без људске кривице; али пуким случајем не догађају се у свету ни много мање ствари него што је рат.
Докле ми још бејасмо у разговору о том предмету, који је све присутне најживље интересовао, мрак покри земљу, а аероплани почеше исписивати огњем по ваздуху рекламе неких великих трговина из Њујорка, објављујући код које се фирме шта и пошто може купити.
– Ево сад погледајте, рече ми генерал Кларк, ено вам једне ситне намене аероплана. Да пишу по ваздуху рекламе трговина и фабрика, ха-ха-ха! Но, то је једна тако незнатна и узгредна служба! А главно им је рат, као што рекох. Рат!
Трубе огласише време вечери, и путници се спустише са крова лађе у трпезарију.