Српско-турски ратови или Српски ратови за независност су општи називи за ратове који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе. Ратови су вођени у циљу ослобођења поробљених српских области и добијања пуне државне независности. Ратовима је непосредно претходио устанак у Херцеговини, који је избио 1875. године, покренувши серију оружаних побуна и устанка на против турске власти. Ратови су вођени са промењивим успехом, а окончани су ослобођењем и прикључењем појединих српских области и стицањем пуне државне независности, која је Србији и Црној Гори призната на Берлинском конгресу.Садржај

1Позадина2Однос сукобљених снага3Први српско-турски рат (1876—1877)3.1Српска офанзива3.2Битке на Морави

4Други српско-турски рат (1877—1878)5Референце6Литература7Спољашње везеПозадинаСрпски устаници су, 1875. године, подигли устанак у Херцеговини, тада у саставу Османског царства, који је више био усмерен против локалних феудалних господара него против централне власти у Цариграду, покренувши при томе серију побуна и устанка против отоманске силе на Балкану. У таквим околностима, без могућности да остану по страни, две полунезависне кнежевине, Србија и Црна Гора, објављују рат Османском царству 18. јуна 1876. године. Политичке прилике у свету нису ишле у прилог Србима у овом рату. Пошто се руска царевина сматрала за главног такмаца са интересима западноевропских сила на Балкану, Европа није подржавала српски рат против Османског царства. Све званичне молбе, које је српска влада упутила европским владама су биле игнорисане. Србија је била препуштена самој себи.Однос сукобљених снагаЈужно од тврђаве и вароши Алексинац сконцентрисала се под командом Черњајева главнина Српске војске, која се састојала од три дивизије и различитих добровољачких одреда у укупном броју од око 45.000 војника. На североистоку код Зајечара, Лешјанин, командовао је пешадијском дивизијом (6000) и имао подршку коњице као и бугарске добровољачке бригаде (2000). На Западу су се налазиле две слабе дивизије (свака по 5000 војника), једна на југозападу код Ужица под командом Заха и друга на северозападу код Шапца под командом Алимпића. Главно пешадијско наоружање била је пушка М.1870, српска „пибодуша“, која је имала учинак сличан руском Крнку. Артиљеријске батерије су биле састављене од бронзаних топова, Ла хит система, различитог калибра који су били инфериорнији у односу на турске крупове. Коњицу се састојала од малог броја ескадрона, која се због природе самог планинског терена није развијала, а постојећи коњички ескадрони нису били баш најбоље опремљени. У то време, Србија је била решила да прихвата све врсте добровољаца, који су долазили из различитих држава и градова, укључујући италијанске присталица Гарибалдија и пруске официре, представници различитих националности су се борили као добровољци - Енглези, Италијани, Французи, Грци, Румуни и Пољаци. Ипак, највећи добровољачки одреди су били састављени од Руса и Бугара. Током рата од 1876-77, на иницијативу Ђузепеа Гарибалдија формиран је одред који се састојао од неколико стотина италијанских добровољаца. Руски добровољачки одред формално независан од руске државе је стао у одбрану Србије. Највећи број руских добровољаца се борио у саставу Тимочко - моравске армије, чији број је био око 2200, од тога било је 650 официра, а 300 лица представљало је медицинско особље.Главнина Османске војске је била сконцетрисана код Софије под командом Абдула Керима од 50.000 војника, у чијем саставу су биле и нерегуларне снага башибозлука и Черкеза. У пограничној тврђави Ниш налазио се гарнизон под командом Мехмеда од 8.000 војника. На северозападу код Видина, Осман Нури имао је под командом 23.000 војника. На западу су били смештени мали гарнизони, у Бијељини и Зворнику, са значајним снагама (12.000 углавном Арапа и Египћана), под Дервишом и Мехмед Алијем. Значајан број резервиста који су послати у рат био је наоружан бившом британском пушком Снајдер-Енфилд. Побољшана Пибоди-Мартин пушка је све више била заступљена и сигурно је коришћена од стране египатских трупа. Круп топови, по извештајима, су били у саставу артиљеријских батерија, мада је значајан број су чинили и бронзани топови.Први српско-турски рат (1876—1877)