Призрен је смештен у јужној Метохији, у Призренској котлини, која са Призренским и Љубижданским пољем, чине посебан регион шарско-пиндске области. Град Призрен се налази на надморској висини 412–500 m и на простору између брда Цвилен (1381 m) и планина Ошљак (2212 m), Паштрик (1978 m) и Коритник (2395 m) и планинског ланца Шар планине. Кроз Призрен протиче река Призренска Бистрица која га дели на два дела. Њен ток је промењен доласком Турака и скренут десно од познате цркве Богородице Љевишке. Призренска Бистрица извире на Шар планини и улива се у Бели Дрим. На реци су се некада налазиле воденице и вуновлачаре, којих данас нема више.

Византијски периоdУ време Византије, Призрен је био значајно регионално седиште и у то време у њему су изграђена утврђења Дрвенград и Вишеград, познат као призренски Горњи град. У њему је било седиште епископије. Повељом цара Василија II из 1019. године, под надлежност Охридске архиепископије је стављена и Призренска епархија и ово је први писани документ у коме се помиње Призрен тада под именом Приздријана.За време византијске власти над Призреном, у њему је подигнут устанак против цара Михајла VII и на сабору који је ту организован 1072, учесници устанка, властелини и скопски бољари прогласили су кнеза Бодина за владара и крунисали су га за бугарског цара. Устанак је недуго затим био крваво угушен.Средњовековни српски периодСтефан Немањић ПрвовенчаниОд око 1214, у време Стефана Немањића, град припада српској средњовековној држави и постаје привредно и духовно средиште. У доба краља Милутина, Призрен (Призрѣнь) је постао најзначајније трговачко место у Србији. Град на Бистрици економски јача нарочито у време краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. У то време Призрен кује и свој новац. Из тог периода су најзначајнији историјски споменице српске средњовековне баштине, црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Свети Архангели, задужбина цара Душана.Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша. На дворцу ових царева издате су и сачуване њихове повеље у Призрене и на Рибнику које представљају сведочанство о боравку српских владара у 14. веку. У то време у Призрену се насељавају трговци из Дубровника и Котора и ту се почињу организовати познати сајмови (панађури), у дане великих верских празника.Призренским градом управљао је кефалиија који је увек био Србин, док је тргом управљао кнез који је по правилу био из приморских градова Дубровника и Котора. Средњовековно призренско становништво било је разнородно и већину су у то време чинили Срби али је било и Дубровчана, Корчулана, Влаха, Млечана, Грка, Саса и Арбанаса. Они су обично живели у колонијама. Највећу колонију су сачињавали Дубровчани. Путописци тога времена Призрен називају „царски град“ и „царска престоница“, а у народним епским песмама наводи се као „српски Цариград“.После смрти цара Душана Призреном је овладао краљ Вукашин и држао га од 1362. до 1371. године. Краљ Марко је владао Призреном до 1372, а Балшићи од 1372. до 1376. године и већ од тада почиње опадање Призрена и помиње се 1433. међу напуштеним трговачким местима.Турски периодДодатне информације: Призренски санџакСинан пашина џамијаО томе када су Турци освојили Призрен историчари се нису усагласили. По неким историчарима (Иван Јастребов и Хасан Калеши) тврди се да је Призрен пао под турску власт 21. јуна 1455. године. На основу турских извора, претпоставља се да је Призрен пао под турску власт тек 1459. године. Међутим, извесно је да су Турци недуго по освајању Призрена установили посебан Призренски санџак који је постојао током читавог раздобља турске власти, све до 1912. године.У периоду турске власти град на обали Бистрице добија нову урбану структуру формирањем чаршија и махала и изградњом монументалних исламских грађавина (Синан пашина џамија, Мехмед пашина џамија, Амам, Сахат кула, Камени мост). Овај период одликује и уништавање српских средњовековних цркава и њиховог претварања у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију а на деловима рушевина манастира Светих Архангела саграђена је Синан пашина џамија.Године 1878. на скупу муслимана са Косова и Метохије и делова Албаније у Бајракли џамији основана је Призренска лига, са циљем спречавања остварења одлука Берлинског конгреса и онемогућавања припајања територија које су припале Црној Гори и Србији, као и постављања питања албанске аутономије у оквиру Турске.Један од призренских паша је био Србин Махмуд-паша Ротља (Ротуловић), родом из села Ујмишта.Балкански ратови и Први светски ратПанорама призрена 1913. године.После балканских ратова Призрен поново улази у састав Србије.У јесен 1915. при повлачењу српске војске у Призрену краљ Петар по последњи пут прима чланове српске владе у земљи и ту се доноси одлука о повлачењу српске војске преко Албаније. Призрен и његова околина били су под бугарском окупацијом све до ослобађања 1918. године.Између два светска ратаПо ослобађању 1918. Призрен постаје седиште округа и њему се образују Окружни суд. У овом периоду у Призрену се отварају прве фабрике, оснивају прва спортска друштва, граде путеви.После Другог светског ратаСаборна црква Светог Ђорђа, у зиму 1964.После априлског слома Краљевине Југославије 1941. године и окупације, Призрен улази у састав италијанске Велике Албаније. У току ове окупације долази до исељавања српског живља.За време окупације 1941—1944. по ослобађању Призрена 17. новембра 1944. године, он постаје средиште аутономне области Косово и Метохија, које ће касније бити премештено у Приштину.После Другог светског рата долази до свестраног развоја Призрена. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице, а то је праћено великим порастом броја становника, великим прираштајем и досељавањем у корист Албанаца.Погром 17. марта 2004.После бомбардовања СР Југославије и уласка НАТО снага на Косово и Метохију долази до великог протеривања неалбанског становништва, углавном, Срба и Рома као и рушења и паљења њихових кућа, верских објеката и сакралних споменика.У нередима који су избили током марта 2004. године долази до уништавања цркава важних историјских споменика српске православне баштине од стране Албанаца. У тим нередима страдли су манастирски комплекс Свети Архангели, саборна црква у Призрену као и црква Богородице Љевишке. До 1999. године живело је 12.000 Срба у Призрену, да би их, до 2010. године, опстало једва десетак.СтановништвоСрпска четврт у старом делу ПризренаУ 17. веку је најмање 20.000 православаца напустило Призрен уочи турског заузимања града. Призрен су тада насељавали Албанци који су долазили са југозапада.Године 1838. је Аустријанац Јозеф Мулер проценио да становништво Призрена и околине чине Срби (хришћани и муслимани) са 24.950 особа или 73,68%, те Албанци (католици и муслимани) са 16,63%.Крајем 19. века у Призрену и околини је живело око 60.000 особа, од којих 11.000 хришћанских и 30.000 муслиманских Срба. Остали су били Турци, Албанци, Цинцари и Роми.Према 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Призрен.