НЕ БУДИ ЛЕЊ!
Упамтите Срби! Нисте криви. НАТО је злочинац. Ми, Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже!
Да ли ми удишемо радиоактивни уранијум или хемијска једињења која су последица злочиначког и геноцидног НАТО бомбардовања, мање је важно од чињенице да у Србији свакодневно умиру деца, жене, млади и стари од малигних болести које су у неспорној вези са отровним бомбама НАТО зликоваца. Створења налик човеку – као што је писао Гогољ – лажу кад тврде да НАТО отровне бомбе са тим нису повезане. Лажу због моралне изопачености, која се донедавно водила као болест и имала своју шифру – слично као и педерастија чија је шифра избачена 1973. године - у Светској здравственој организацији, што би изопачене креатуре морале знати.
Зато Срби не будимо лењи. Кренимо у борбу за очување Србије и наших потомака. На који начин? Одговор је једноставан. Прво утврдимо ко нам је непријатељ. Бар то није тешко. Ватикан и НАТО уз тренутно ојачале локалне зликовце Шиптаре осведочени су противници свега српског и православног. С њима нек се носе Српска православна црква и власт државе Србије.
Иза непријатеља се крећу банкарско-финансијски колонијалисти са јасним циљем пљачкања окупираних држава и претварањем њених грађана у робове. Ми смо једна од држава под окупацијом. Кад то знамо хајде да се боримо, јер „ живот јесте борба непрестана“ – написа мудри владика. Послушајмо га.
За почетак, плаћајмо месечне рачуне директно на шалтеру или у банци која не наплаћује провизију. Не будимо лењи. Идимо на шалтер ЕПС-а. Уштедећемо на провизији. Наизглед ситница, али ситница по ситница на крају испадне крупница. Пријатељи су ми јавили да све рачуне можете платити и у пореској управи на шалтеру, без икакве провизије. А тих филијала има у сваком месту. Уштеда ће се осетити у вашем џепу. Зашто да новац дајете банкарима, кад за уштеђену провизију а она је у просеку око 400 динара месечно, можете бар пиво, сок попити. Додајте овоме и суму коју дајете за тзв. „одржавање, рачуна“ – као да је у питању намештај,кров или бицикла па мора да се одржава. Не дозволимо да нас поред пљачке праве и блесавим.
Зашто пошта наплаћује провизију од 35 динара, кад јој одем на ноге и хоћу да платим телефонски рачун? Народни посланици би требали о овоме водити рачуна. Мора се грађанин заштитити.
Једна од борбених мера је да не узимамо кредитне картице или ако их већ имамо – бацимо их. Може се без њих. Старији памте, ја сам међу њима, како смо плату примали на руке у благајни предузећа где смо радили. Примите плату, лични доходак како се тад звало за месец и онда распоређујете. Нису то биле неке, бар за већину, велике суме, али се некако,уосталом као и данас, састављао крај са крајем.
У банку се није ишло, сем кад би се стављало нешто на штедну књижицу да се има за „не дај Боже“. Штедња је касније обезвређена и многима практично пропала. Каса узајамне помоћи постојала је у сваком предузећу. Из ње би се могло позајмити нешто пара, што је обично коришћено за летовање или почетак школске године. Значи трошили смо оно што смо имали без задуживања. Није било као данас кад вас стране банке – домаће су одавно уништене, а зашто? - са свих страна маме и зову да узмете кредит и решите ваше новчане проблеме. Зато баците кредитне картице, сем ако стварно не верујете да је нека банка из државе Делавер или Луксембурга дошла да вама лично у Србији помогне. Ако у то верујете спаса вам нема.
Одјавимо кабловску телевизију. Што да подмазујемо масну гуску. Биће вам мирнија душа а џеп мало пунији. Не хватајте се на телефонске поруке у коме вас обавештавају да сте постали добитник награде, или вам нуде да бесплатно мере аеро загађење у стану или буку. Научимо да живимо једноставно – наши дедови су то знали - да будемо задовољни са оним што имамо. Чувајмо породицу. Дружимо се. Читајмо књиге. Размењујмо рецепте и разговарајмо. Заборавимо банкомате, банке, кредите, и убрзо ћете видети резултат. Не будимо лењи и многе ствари завршавајмо сами, без посредника и без провизије. Све ће бити лакше и лепше. Свако од нас зна неки начин којим се може пружити отпор банкарском колонијализму и како се може олакшати свакодневни живот. Зато не будимо лењи, јер од лењости нема горе болести. Ко мисли да је свака борбе залудна, има право тако да мисли, али онда нема право да се жали на злехуду судбину и вечито тражење кривца у неком другом. Можда вам ово делује као утопија? Можда вам је смешно? Али, ко зна. Не буди лењ. Бори се!.
Пре 25 година, јуна месеца 1992. године, муслимански зликовци предвођени Ељфетом Весељи мучили су и убили Слободана Стојановића, дечака старог 11. година из села Доња Каменица близу Братунца. Зверски је убијен јер је хтео да спасе своје куче Леси. Њему рајско насеље, а нама обавеза да злочине не заборавимо. Почео је Петровски пост. Молимо се Господу за здравље генерала Младића, капетана Драгана, Радована Караџића и осталих српских хероја који чаме у хашком и евроунијатском казамату.
Драгомир Антонић