U bašti iza jedne zgrade na Vračaru, gde se beton borio sa poslednjim cvetom suncokreta, živela je bumbarka Milica. Za razliku od svojih rođaka, Milica nije žurila sa zimskim snom. Bila je tvrdoglava i volela je kasnu jesen, verujući da je najbolji nektar sačuvan za kraj.

​Milica je znala da je vreme isteklo. Dani su bili kratki, a vazduh težak. Poslednjih nedelju dana, jedino što je nalazila bila je slabašna kapljica slatkog soka u venama starog, uvelog hrizantema.​Jednog popodneva, dok je Milica sisala poslednji zalogaj iz opalog cveta, primetila je promenu. Sunce je nestalo iza teške, mutne zavese. Osetila je oštar, nepoznat miris u vazduhu – miris vlažne zemlje i nečeg ledenog.​Milica je sletela na najbliži list i sklopila svoje kruto krilo, posmatrajući.​A onda se pojavila. Nije bilo buke, ni vetra.​Prva pahulja.​Bila je tako velika i savršeno bela. Milica je nikada ranije nije videla. Delovala je strano, hladno i preteće, ali istovremeno i neverovatno nežno. Kada je pahulja pala pored nje, Milica ju je pipnula nožicom. Bila je čista voda, trenutno hladna.​Uskoro, pahulje su postale roj. Padale su na Milicu, na cvet, na zemlju.​Milica je shvatila: ovo je kraj. Umesto da se uplaši, osetila je čudan mir. Prošlo joj je kroz glavu sećanje na leto, na polja pune lavande i toplo sunce.​Skupila je svu preostalu snagu i poletela je u vazduh. Nije letela ka skloništu. Letela je u snežni ples. Krila su joj zujala slabije nego ikada, ali su bila odlučna. Izvela je svoj poslednji, kratki krug, zujanje koje je bilo i pozdrav i priznanje.​Kada joj je snaga popustila, spustila se pod jedan široki, suvi list. Sneg je padao na list, formirajući mali beli šator iznad nje. Milica se sklupčala, osećajući kako joj hladnoća polako utišava motor.​Njena priča nije bila tužna, već poslednji, hrabri let pre odmora. Prvi sneg je došao da je uspava, šapnuvši joj: „Doviđenja, mali letnače. Vidiš, i tišina ima svoju lepotu.“